Iskreni rad srednjoškolca dirnuo regiju: 'Djevojčice se ugledaju na sponzoruše, dečki na kriminalce'
teen385
19.10.2016
Slika nije pronađena
Foto: Teen385
Nezaposleni otac, prazan frižider, svakodnevne svađe u kući zbog nedostatka novaca – sve je to dio stvarnosti jednog učenika srednje Ugostiteljske škole.
Nezaposleni otac, prazan frižider, svakodnevne svađe u kući zbog nedostatka novaca – sve je to dio stvarnosti jednog učenika srednje Ugostiteljske škole u Srbiji.
Njegov pismeni rad objavili su mnogi srpski portali, a budući da vjerujemo da će se mnogi od vas moći poistovjetiti s njegovom situacijom, prenosimo ga i mi. Slažete li se s riječima ovog nesretnog, ali hrabrog tinejdžera?
'Ponekad mi dođe da naglas zaplačem kad pogledam kakvo je stanje u našoj državi. Svakoga dana se nadam da će jednom biti bolje.
Budim se, sanjao sam još jedan u nizu neostvarenih snova. Sanjam kako je frižider pun namirnica koje nama obezbeđuju život. Svi smo složni i na okupu. Majka i otac užurbano kreću na posao, vodeći računa da ne zakasne ni minut.
Trzam se iz tog sna i shvatam da kasnim na doručak, a za doručak bukvalno ništa. Otac nezaposlen sedi u fotelji i sluša laži i bljuvotine takozvanih političara koji su kupili diplome. Svakoga dana pričaju nove laži koje ljudima ispiraju mozak. Brat, diplomirani fizioterapeut, konobariše u nekom starom restoranu. Ljudi nemaju ni za hleb dok se oni bahate. Majka je jedina koja nas održava u životu, pravi je stub porodice.Takva je država da sa diplomom nekog fakulteta možeš samo da obrišeš prašinu. Uopšte nema posla jer su sva radna mesta popunjena preko veze, dovoljno je samo da odneseš novac i bocu nekog skupocenog pića i već si od ponedeljka na radnom mestu.
Devojčice se ugledaju na sponzoruše i starlete, a dečaci na kriminalce. Sve je više i više nekulturnih i bezobraznih ljudi, naravno i neobrazovanih. Kada bih sutra pao na ulici, niko ne bi prišao da mi pomogne, samo bi me preskočili. Obrazovne ustanove liče na estradu, goli stomaci, kratke suknje, pirsinzi, samo im još mikrofon fali.
U mojoj kući ne može ni dan da prođe bez svađe ili rasprave. Zajmimo se da vratimo zajam i tako u nedogled. A ja… ja stojim po strani i posmatram.
Shvatam da bukvalno ne mogu ništa da učinim, nemoćan sam i mali. Niko ne želi da me sasluša… Pored svega i dalje ostajem pozitivac, mladi buntovnik koji veruje u bolje sutra.'
