Dugo sam vremena tražila prave riječi kojima bih svoju priču prenijela na papir. Mislila sam da bih je trebala podijeliti s nekime, možda će tako bol biti manja.
Živim u malome gradu gdje svi svih znaju, pa tako ni nama nije trebalo dugo da postanema glavna tema svih jezika u mjestu.
On je bio propalica, a ja sam bila iz ugledne obitelji. On je pušio travu, cigarete, opijao se, tukao, razbijao, pisao grafite, krao. S druge strane ja sam bila dobra, draga i uzorna cura, ponos svih. I kako to uvijek biva, mi smo se zaljubili, onako ludo, preko glave.
Sada kada ovo ovako pišem ne mogu vjerovati koliko “isfurano” ovo izgleda, koliko predvidljivo i uobičajno, ali kada se događalo, osjećala sam se toliko posebno.
Poznavala sam ga onako, u prolazu. Vjerojatno nikada i ne bismo progovorili ni riječ da on i njegovo društvo nisu odlučili upasti na našu novogodišnju zabavu. Uletjeli su na zabavu s bocama i cigaretama u rukama. Kada me sve to poprilično razljutilo, povukla sam ga za rukav i odvela van.
Vikala sam na njega i svašta sam mu izgovorila, ali u isto sam se vrijeme bojala. Sjećam se da sam stalno razmišljala o tome kako bi me svaki trenutak mogao udariti i tresla se poput šibe. Tada me zagrlio, nježno, zaštitnički, prošaptao mi je na uho stihove pjesme Parnog valjka:
„…nisam ja ni pola toliko loš kao što kruže glasine. Ja imam samo jednu nesreću uništim sve što dotaknem…“
Nasmijao mi se i rekao da se ne trebam bojati, da mi on nikada nebi naudio. Tako je sve počelo. Nastavili smo se viđati i uskoro smo prohodali. Nikad se u životu nisam osjećala tako sretno. Bio mi je sve. I ja sam njemu bila sve. On nije imao nikoga, imao je samo mene, možda se zato i ponašao toliko zaštitnički. Često mi je znao reći: „Mića, ti i ja do kraja.“ A ja bih se samo nasmijala i ponovila: „Do kraja.“ I stvarno sam to mislila.
Sve je bilo savršeno dok moji roditelji nisu saznali za to. Njima se to nije svidjelo. Ja sam bila predobra za njega, kako su mi oni znali ponavljati. Nikad mi nisu zabranili da ga viđam, ali su nas ipak na kraju koštali svega. Radi njih smo se svađali toliko često, da je s vremenom to postalo sve što smo radili.
Jednog je dana sve otišlo malo predaleko. On je malo popio i ponovno samo se posvađali. Tada je poludio i udario me. Iako je odmah požalio, počeo se ispričavati i moliti me da mu oprostim – to je bila kap koja je prelila čašu.
Prekinuli smo i ja sam izbjegavala svaki mogući kontakt s njim. Zapravo i nisam bila ljuta na njega, ali nisam mogla ponovno prolaziti kroz sve to. Voljela sam ga i on je volio mene, ali polako nam je postajalo jasno da nismo jedno za drugo.
Nakon par mjeseci smo ponovno prohodali, zatim ponovno prekinuli. I tako ukrug. Niti ne znam koliko se to puta ponavljalo. Konačno je završilo kada je pretukao mog prijatelja. Tada sam mu rekla da ne želim nikakovg posla s propalicom poput njega. Izgovorila sam mu sve ono što su meni roditelji uporno ponavljali. To ga je izbacilo iz takta.
Rekao mi je da nije bitno, da ima još cura i da nisam – jedina. Okrenula sam se i otišla. Više nije pokušao pričati sa mnom, a nisam ni ja s njim. Naizgled je bio kraj…
Ali, svaki put kad bi se sreli i prošli jedno kraj drugoga, postojalo je ono nešto. Nešto što se još nije ugasilo. I ne znam hoće li se ikada ugasiti… Još ga volim i želim kao i prvog dana iako je od našeg prekida prošlo nekoliko godina.
R. R.
