Prvi dan u srednjoj školi. Nova okolina, novo društvo. Leptirići u stomaku... Strah. Tako je bilo prvi dan kad sam došla u školu. Nisam znala šta me čeka, kakvo će društvo biti, kako ću se uklopiti.
Kako su dani prolazili, imala sam sve više prijatelja. Počeli smo se družiti, izlaziti, pomagati jedni drugima oko zadaća i slično. Ali jedan dečko se izdvajao u toj skupini. Od kako sam ga upoznala, znala sam da ima nešto posebno u njemu.
Još uvijek se sjećam dana kad sam prvi put izašla sama s njim. Bilo je hladno, decembarsko jutro i on je s drugog kraja grada došao po mene i odveo me na klizanje. Bilo nam je odlično – naučio me par trikova na klizaljkama. Sjećam se, kad smo izašli iz dvorane, bacio me u snijeg i cijelu me zatrpao. Bili smo dvoje djece koja su tek krenula u prvi razred osnovne škole. Dani su prolazili, a on je postajao moj najbolji prijatelj. Svašta smo skupa prošli: upoznavanje mojih i njegovih roditelja, putovanja zajednička, izlaske, radost, tugu, smijeh, suze… Šta god se dogodilo, on je bio tu.
Polako, počela sam se zaljubljivati u njega. Naravno, nisam mu ništa odmah priznala, nego sam nastavila biti njegova najbolja drugarica. Znao je sve moje tajne, sve moje strahove, sve šta sam prošla i ostao je uz mene. Jednog dana sam mu napisala pismo. Sve sam mu priznala. Priznala sam mu da mi se sviđa, da ga volim… Ma bukvalno – sve!
Sutradan smo se sreli u školi i jedino što mi je rekao bilo je: “Moramo pričati kasnije.
Bio je tako ozbiljan i u meni je nešto puklo. Mislila sam – gotovo je, upropastila sam sve, izgubila sam ga i kao prijatelja!
Ostatak nastave sam bila skroz odsutna. U svojim mislima, odlutala sam negdje daleko. Samo sam čekala da ga vidim i da mi napokon kaže što želi.
Došao je i taj trenutak... Rekao mi je da je dosta razmišljao i da me vidi samo kao prijateljicu. To je bio grozan osjećaj, ali mi je bilo drago što smo nastavili naše prijateljstvo.
Kasnije nam je bilo odlično, nastavili smo se družiti još godinu dana. Jednu noć nikako nisam mogla zaspati i razmišljala sam o njemu, o nama – kakav bismo par bili.
Oko 3:45 ujutro, odlučila sam ga nazvati. Nije bio iznenađen pozivom, jer sam ga i prije znala nazvati u pola noći, da bih mu rekla da me nešto muči. Rekla sam mu da sam razmišljala o nama i počela sam plakati. Jednostavno je tad u meni bilo toliko emocija, da se to moralo nekako ispoljiti. On je samo šutio i pustio me da se isplačem. Kad sam se napokon smirila, on je samo rekao: “Čekaj me, dolazim ujutro”.
Tako je i bilo, čekala sam ga. U 7 sati je bio ispred mojih vrata. Sjećam se da je tata otvorio i pogledao ga u čudu. Ja sam izašla iz sobe, onako u pidžami i on je samo ušao i zagrlio me. Mama i tata su samo šutili. Nisu ništa pitali, valjda su znali. Njih dvoje su otišli na posao, a nas dvoje smo ostali sami. Nismo ništa pričali, ja sam samo ležala pored njega, u njegovom zagrljaju. TV je bio upaljen i pravili smo se da gledamo neki film. Ljubavna komedija – koja patetika!
Kad je film završio, on je ugasio TV i pitao me: “Jesi 100 % sigurna da me voliš?”. Šutila sam par trenutaka i onda najiskrenije odgovorila: “Da”. Poljubio me i rekao da mu je to bilo sve što je htio čuti.
Danas nam je godinu dana da smo u vezi i vjerujte, nema sretnije cure od mene. Volim ga više nego što to itko može zamisliti! On mi je sve: moj najbolji prijatelj, moj momak, moj oslonac, moje sve!
Zato, drage cure, nemojte uvijek čekati da dečko napravi prvi korak. Napravite ga vi! Ako vam je stvarno stalo, usudite se i riskirajte! Vjerovatno ćete na kraju izaći kao pobjednica.
Naida Bukva
